Dodela nagrade „Đorđe Jovanović“ za 2014.godinu

Biblioteka „Đorđe Jovanović“ Stari grad od 1967. godine dodeljuje nagradu „Đorđe Jovanović“ za knjigu eseja i književne kritike objavljenu između dva međunarodna sajma knjiga u Beogradu. Nagrada se dodeljuje autoru, za konkretnu knjigu sa obrazloženjem žirija. Ovogodišnja svečana dodela nagrade je upriličena 3. novembra 2014. godine u Biblioteci „Đorđe Jovanović“.

Žiri za dodelu Nagrade „Đorđe Jovanović“, u sastavu: Marko Nedić (predsednik), Bogdan A. Popović i Mihajlo Pantić (članovi), na završnoj sednici održanoj 13. oktobra 2014. godine u Biblioteci „Đorđe Jovanović“, jednoglasno je odlučio da nagradu „Đorđe Jovanović“ dodeli knjizi

Iva Tartalje

„PESMA O PESMI : širom književnosti“

u izdanju Srpske književne zadruge, 2013.

U obrazloženju žirija stoji da, „tumačeći reprezentativna dela iz tradicije svetske književnosti, kao i ostvarenja srpskih pisaca, Ivo Tartalja pokazuje na koje se sve načine u književnim tekstovima, različitih poetika i epoha, od antike do danas, rešava pitanje samorazumevanja umetnosti reči. Od Homerovih klasičnih spevova i helenskih tragedija, preko dela Šekspira, Čehova, Pirandela, Prusta i Borhesa, potom Andrića, Branka Miljkovića i Desanke Maksimović do autopoetičkih crta u radovima autora savremene srpske književnosti, Tartalja demonstrira nesvakidašnje umeće analize jednog značajnog aspekta svekolikog umetničkog stvaranja.“

 

O nagrađenom delu je govorio profesor Mihajlo Pantić, a direktorka Bibliotekegrada BeogradaJasmina Ninkov je uručila nagradu dobitniku. Nagradase sastoji od umetničke povelje i novčanog iznosa,. Ivo Tartaljase prisutnima obratio dirljivom besedom u kojoj je rekao „poseban razlog za radost je buđenje uspomena koje me za Biblioteku „Đorđe Jovanović“ od  davnih dana vezuju. Nisam bio jedino dete koje je pod okupacijom (pre pojave penicilina) obolelo na plućima (hilusi) i  moralo dugo  da čuva postelju zbog uporne povišene temperature.  Tako sam iščitao, i po više puta, knjige koje su mi bile dostupne i moja mati se javila u novootvorenu  reonsku pozajmnu biblioteku da mi donese štogod  nepročitano.  Bibliotekarka je iznela povest ruskog pisca Leonida Solovjeva o zgodama i nezgodama Nasredin Hodže, literarno ispričanim. Ta je knjiga kod nas 1945. tek objavljena u prevodu pod naslovom Rušilac mira. Pružajući knjigu bibliotekarka je izrazila  želju da napišem o njoj članak za zidne novine. Tako je nastao moj prvi književni ogled namenjen za kakvo-takvo (da kažem) objavljivanje.Uspeh je, izgleda, bio zadovoljavajući, tako da sam u knjižnici, smeštenoj negde u parteru zgrade sadašnjeg Jevrejskog doma u ulici kralja Petra imao vazda ljubazan prijem i pomoć kod usrdne, tada postarije, bibliotekarke Smilje. Među raznim publikacijama što sam ih uzimao za čitanje bio je i satirični roman Đorđa Jovanovića sa fantastičnim sižeom o transplantaciji glava. Taj se roman danas možda čini manje fantastičan nego što je u ono vreme stvarno bio.“

    Danas, moram i to dodati, često navraćam u zaista neuporedivu čitaonicu periodike na Studetskom trgu, a za unuka ponekad uzmem ponešto iz odeljenja za decu „Dragan Lukić“.

  Dame i gospodo, poštovani profesore Tartalja,

 

            Prilika je takva, lepa i ne baš svakidašnja, a slične su u današnjem vremenu u sklopu opštih grbavih okolnosti sve ređe, da sebi na početku obrazloženja zašto se profesoru Ivi Tartalji ove godine dodeljuje Nagrada „Đorđe Jovanović” mogu dopustiti slobodu ličnog svedočenja. Ne bih posebno obrazlagao umesnost te slobode, jer verujem da će se to iz daljih reči već nekako samo po sebi razumeti. Pa se, dakle, sećam: Evo će uskoro biti punih četrdeset godina otkako je generacija studenata jugosvetske književnosti na Filološkom fakultetu kojoj sam pripadao ušla na svoj prvi čas, u Salu 11, koja je već pamtila mnogo toga, da onda i u svim narednim decenijama upamti još sijaset važnih, manje važnih i beznačajnih detalja naših pojedinačnih sudbina i naše opšte istorije. Prvi profesor koga je ta generacija videla kako pred njih ulazi u slušaoncu, da bi im održao uvodno predavanje iz predmeta Teorija književnosti, bio je Ivo Tartalja. Sala je, dobro pamtim, jer se trenuci inicijacije, ma kakve i ma koje, neumoljivo dobro pamte (ne blede nikako!), bila dupke puna, stoga što su nastavu toga predmeta pod obavezno slušali i studenti drugih studijskih grupa. Tartalja, za nas zelence u tom času čuven samo po prezimenu, jer smo od jednog drugog Tartalje kao osnovci učili pesme iz čitanki, poželeo nam je dobrodošlicu i odmah počeo sa obrazlaganjem prve lekcije, šta je teorija književnosti i čemu služi. Govorio je ispotiha, ali vrlo jasno i razgovetno, precizno i razumljivo do poslednjeg slova. I tako tokom celog prvog i drugog semestra, uvek uzorno pripremljen, usedsređen, kadar i da kaže i voljan da sasluša. O, da, tu se imalo šta naučiti! Da to nije samo moja pričina ili, daleko bilo, neko naknadno domišljanje, svedoči i činjenica da su Tartaljina predavanja bila podjednako dobro posećena i na početku školske godine, što je brucoško zakonopravilo, ali i na samom izmaku drugog semestra, kada se mlađarija privikne, stekne samopouzdanje, nauči da procenjuje gde se, šta, koliko i od koga može dobiti, pa se onda, pre nego što nastupi ispitna groznica, pomalo i raspusti; maj u Beogradu je lep, i mlad čovek bi tada na trista strana. Jedna od tih trista, negde pri vrhu top-liste, bila je za nas upravo slušaonica broj 11; tu se, naime, dobijalo znanje, oslobođeno akademske pirotehnike, studiozno, razložno, sistematično, i, što je najbitnije, upotrebljivo znanje. I ko je kasnije položio teoriju kod Tartalje, uvek sa pravično odmerenom i zasluženom ocenom, mogao je da kaže da je odškrinuo vrata dubljeg razumevanja književnosti i da je ponešto o njoj naučio, da je dobio temelj na kojem će, ili neće, već prema nahođenju, predispozicijama i daljim zbivanjima što čine život, nastaviti da podiže i gradi neku svoju viziju te vražje umetnosti, nad čijom zgradom krova nema, niti ga može biti. Sa ovih nekoliko malopređašnjih imenica i prideva neosetno sam prešao i na ono što bih u preranom zaključku o knjizi Pesma o pesmi kojom Iva Tartalju nagrađujemo Nagradom „Đorđe Jovanović” mogao reći, pa ću ih odmah i ponoviti: knjiga je to izrađena studiozno, razložno i sistematično, ali, dodajem sad, i napisana inventivno, otkrivalački, upravo heuristički, iz one tačke u vremenu koja je, rilkeovski rečeno, moguća tek posle godina i decenija, decenija i godina svakodevnog druženja sa knjigama, sa svetom književnosti i sa književnošću sveta. Ono najvažnije, barem za mene navažnije, ostaviću za kraj. Da vam pre toga kažem o čemu sve jeste Tartaljina Pesma o pesmi. To je, osim u jednom slučaju (jer mi se čini da je tekst o Borhesovim beskajnim knjigama morao ići napred u sadržaju, ne toliko što govori o tome kako Borhes misli o drugim slavnim imenima i šta vidi u njihovim knjigama, već zbog širine i univerzalnosti pogleda što ga Tartalja u njemu otvara) hronološki srećno nađen, izložen i uzglobljen niz manjih ogleda i opširnijih studija o tome kako književnost vidi samu sebe. I to u svim mogućim oblicima, vidovima i varijetetima, od autotematizacije, preko eksplicitne i implicitne poetike, potom samorefleksije ili, kako bi se to stručnije reklo, autoreferencijalnosti, pa udvajanja, predvajanja i umnogostrušavanja piščevih, autorskih, pripovedačkih, pesničkih, fikcionalnih i aktancijalnih tačaka gledišta, do inter i metatekstualnosti. Sve što je rečeno povezano je i učvršćeno fascinantnom mrežom najrazličitijih i ne baš očekivanih podataka i analogija iz sveta umetnosti reči, uzduž i popreko vremena, sa Tartaljinom osnovnim naumom da se osnaži prastara, a trajno živa i uvek aktuelna ideja prema kojoj se ta umetnost ipak najbolje može razumeti pomoću nje same, na osnovu onoga što ona o sebi misli, govori ili simbolički nagoveštava. U tom pogledu više je nego indikativan podnaslov knjige: – „širom književnosti”, po smislu koji sugeriše gotovo jednakopravan naslovu Pesma o pesmi. Upravo tako, raznovrsnost i fleksibilnost uvida u književne fenomene najrazličitijih mogućih epoha i pisaca važna je osobina Tartaljinog pisanja o pisanju, koje nikada ne sklizne u proizvoljnost s jedne, ili u sholastiku s druge strane, a to su opasnosti koje prate poduhvate slične, integralizujuće vrste, za razliku od oskudnosti i suvoće usredsređivanja na samo jednu, odelitu književnu pojavu, kao da ona može da postoji samo za sebe, i po sebi, mimo sveta i svega drugog napisanog. To Tartaljino „širom književnosti” podseća nas na aksiomatski Eliotov stav da se nijedna književna tvorevina ne može objasniti bez odgovarajućeg konteksta, niti bez drugih tekstova, slične ili različite vrste, svejedno kako joj i kojim metodom ili bez njega pristupali, od biografizma koji se, posle svih kritika što ih je pretrpeo, ipak ne odbacuje, do onih imenentnih čitanja koja su prepokrila minuli književni vek, a sa kojima je, razume se, autor pomno upoznat, ali se njima ne razmeće, već na tragu misli stare kritičarske škole kojom se takođe akribično bavio, piše književno o književnosti. Ne impresionistički, sledom slobodnih asocijacija, nego baš književno, a poduprto snažnim argumentima i retkim znanjima, od tekstologije do psihologije, od versifikacije do naratologije, od filologije do istorije, pa tako redom, unapred i unazad, uzduž, popreko i unakrst, počev od uvodne rasprave o samooglednutoj lirskoj pesmi iz riznice svetske poezije, preko Odisejevih dvojničkih izmišljanja, zatim interpolacije i preosmišljavanja elemenata helenske tragedije u Aristofanovoj komediji, ključnih crta Hamletove dramaturgije, značenja pojma pesme odnosno popevke iz Vukovih zbirki, pa preko Zmaja, Dučića, Pirandela, Prusta, Dobriše Cesarića, potom i za Tartalju i sve nas nezaobilaznog Andrića (a dve ranije Tartaljine knjige o piscu Proklete avlije, treba li da podsećam, nezaobilazna su lektira za sve andrićologe), te, daljim sledom, Vladimira Popovića, Branka Miljkovića i Desanke Maksimović, do naših savremenika, manje ili više čitanih i znanih, sve do Borisa Akunjina, Mome Kapora i onog nezaboravnog veselnika i entuzijaste 

 

 

Copyright 2011 БИБЛИОТЕКА ГРАДА БЕОГРАДА - Dodela nagrade „Đorđe Jovanović“ za 2014.godinu. Copyright by Библиотека града Београда 2011
Joomla Templates by Wordpress themes free

Mreža web prijatelja