НАГРАДА МАРКУ НЕДИЋУ

Награда "Ђорђе Јовановић", која се додељује за књигу есеја и књижевне критике објављену између два Београдска сајма књига, уручена је у Библиотеци града Београда, Марку Недићу за дело "Између реализма и постмодерне", у издању Завода за уџбенике. Жири у саставу: др Јован Делић (председник), др Александар Јерков и др Михајло Пантић донео је, на седници 16. октобра, једногласну одлуку да Недићу припадне награда коју од 1967. године додељује Библиотека "Ђорђе Јовановић" општине Стари град. Пантић је приметио да када погледамо Недићев књижевнокритички и књижевнотеоријски опус - од прве и данас незаобилазне студије о Растку Петровићу "Магија поетске прозе", преко "Нових критичких опредељења", "Старе и нове прозе", "Критике новог стила", "Основе и приче", "Прозе и поетике Мирослава Јосића Вишњића" и "Стилских преплитања", све до књиге "Између реализма и постмодерне", "лако ћемо закључити да је реч о једном од најприсустнијих, најоданијих, најодговорнијих и најмање ирационално острашћених српских критичара последње трећине прошлог и свих година новог века".

Награду, која се састоји од повеље и новчаног дела, Недићу је уручила директорка Библиотеке града Београда Јасмина Нинков, изразивши задовољство због континуитета у додељивању признања "Ђорђе Јовановић".

Михајло Пантић

О ТЕМЕЉУ И КРОВУ

(Поводом књиге Марка Недића Између реализма и постмодерне, Завод ѕа уџбенике, Београд, 2012)

 

Далеко би нас одвео покушај расправе шта у данашњој српској култури а напосе најширим друштвеним оквирима значи књижевност, шта је она и какву улогу и смисао има (ако их има!?), а у живи чвор бисмо се завезали уколико бисмо покушали да допремо до прихватљивог одговора где је у тој причи књижевна критика, и због чега је диференцијално, вајкадашње значење нареченог појма засењено изопаченим схватањем те посебне духовне дисциплине као работе за једнократну медијску употребу. Свако, међутим, ко се озбиљније бави књижевном критиком или се макар као читалац занима за њу зна да је откривање, потврђивање и промовисање стварних естетских вредности много тежи и захтевнији посао од размахнутог сервисирања потреба издавача, прохтева сензационалистичке штампе или заступања одређених идеолошки индукованих интереса, па, најзад, али не и на последњем месту, издашног испољавања изобилно распрострањене, актуелне злурадости  опште праксе. Јер, за писање добре, безинтересне критике треба и знања и умећа, и љубави и упорности и моралних врлина, па и способности да останете трајно одушевљени уметношћу када у савременом свету све говори против не само таквог одушевљења. Данас смо се окупили да то још једном, изнова, а увек лепом приликом потврдимо и новим аргументом оснажимо. Награда „Ђорђе Јовановић”, једина од те врсте у нашој средини, својим осведоченим угледом, каогод и именима и делима досадашњих добитника, већ деценијама, служећи нам на част, потврђује и утврђује да је књижевнокритички, књижевноисторијски и књижевнотеоријски труд један од најлепших континуитета наше националне културе. Одано пратећи српску књижевност, помажући јој да одржи главу на површини и, пре и после свега, тумачећи је и афирмишући је, што је, кад се прича сведе на битност, једини стварни разлог њеног постојања, критика помаже књижевности да нас не изневери, јер је права, вредна, дуготрајна књижевност, да парафразирам савременог немачког писца Берхарда Шлинка, само она која никад не изневерава. Парафразирао сам Шлинка, а сада ћу га и цитиратн:

„Књижевност постаје институција када се старе институције распадају, и то институција која обликује различите видове виђења, мишљења и понашања који представљају алтернативне оријентире.” (Додајем: Свакако да у наведним речима лако препознајемо и наше данашње прилике и околности. Од свега овога беспоретка, када он једном постане прошлост, остаће, изгледа, само оно најбоље из књижевности и других уметности). Наставља Шлинк: „Друге, чвршће саздане и програмски усмереније институције бивају потресима друштва и саме толико уздрмане да губе функцију и распадају се. Књижевност као институција није довољно чврсто саздана, а ни програмски усмерена да би се и њој то догодило.”

Нема сумње да без истинске, просуђујуће књижевне критике деловање те флексибилне, флуентне институције зване књижевност једноставно не би било могуће. Узмимо Марка Недића за пример. Када погледамо његов књижевнокритички и књижевноисторијски опус (са само једним искораком у прозу, што је мени, јер се и сам у слободно време бавим писањем прича, посебно жао), од прве, и данас незаобилазне студије о Растку Петровићу Магија поетске прозе, па преко Нових критичких опредељењаСтаре и нове прозеКритике новог стила,Основе и причеПрозе и поетике Мирослава Јосића Вишњића и Стилских преплитања, све до књиге Између реализма и постмодерне, коју данас награђујемо, лако ћемо закључити да је реч о једном од најприсутнијих, најоданијих, најодговорнијих и – ово посебно хоћу да нагласим – најмање ирационално острашћених српских критичара последње трећине прошлог и свих година новог века. У тим својим књигама, које су одреда посвећене уметности прозе и магији приповедања, Марко Недић узрастао је у поузданог, неодустајног критичара и историчара у чијем раду су подједнако функционисали принципи валоризације (када је реч о прози његових исписника и оних нешто млађих) и ревалоризације, када је реч о прозаистима из даље или ближе прошлости. Стил Недићев израња из традиције београдске школе јасног и читког писања, без разметања тобож ексклузивним знањима и олако, површно усвојеним теоријима. Недићева, у исти мах аналитична и уопштавајућа читања обавезују, нарочито онда – што је за критику од посебног, латентно полемичког значаја, а зарад продубљења увида – када са са њима не саглашавате или када су изречена са превише опреза. Мало критичке оштрине, Недићу, ипак не би било на одмет.

Књига Између реализма и посмодерне, за сада, стоји као засводна књига критичког рада Марка Недића. У њој је аутор исцрпно представио што опусе, што појединачна дела српских прозаиста махом из друге половине 20. века, од којих више ниједан није међу нама, па се о њиховим остварењима може и мора говорити као о довршеним, у већој или мањој мери поетички конзистентним целинама. Књига Између реализма и посмодерне води нас закључку да је укупни Недићев критички рад заправо постепено, мозаично склапање српског прозног система 19. и 20. века, како са становишта савремености, тако и са становишта неизбежне историчности. Марко Недић, једном речју, пише критичку хронику српске уметничке прозе, он реконструише њену историјску трансверзалу, описује етапе њеног пута и тумачи дела писаца који су на том путу оставили знакове, почев од класика, какви су у књизиИзмеђу реализма и посмодерне Владан Десница, Меша Селимовић, Александар Тишма и Данило Киш, потом оних о чијем се месту и значају и даље расправља, на пример Антонија Исаковића и Миодрага Булатовића, па преко значајних представника минуле епохе, попут Скендера Куленовића, Павла Угринова и Живојина Павловића, до оних које треба чувати од заборава (Радован Зоговић, Бранко В. Радичевић, Жарко Команин) и, најзад, Моме Капора за чију се књижевно-читалачку судбину не треба бринути, али чијем делу тек предстоји помнија анализа и преоцењивање, при чему Марко Недић, као први тумач из круга академске критике, предузима важне, управо пионирске кораке.

И мада склопљена од текстова писаних у различитим временима, поводима и приликама, књига Између реализма и посмодерне заправо је компактан, а уједно и разнолик – јер по природи ствари једино и само такав може бити – водич кроз српско приповедање, чије се историјско клатно кретало од реализма, преко модернизованог реализма, модернизма и високог модернизма, до постмодернизма. Када кажем компактност, не мислим на монолитност, стога што ниједна критичка вештина не може иманетне списатељске различитости подвести под један јединствени образац или принцип, ма колико и ма како он био вешто и разложно конструисан, будући да је  уметничка вредност увек у индивидуалној разлици, у посебности, у непоновљивости. Компактност Недићеве књиге, па и Недићевог критичког опуса, подразумева стално испитивање, анализу и тумачење стилског и поетичког изоморфизма српске прозе у различитим временима, укључујући и савременост, чиме се, нимало неочекивано, ипак стиже до преплета и уцеловљења, па чак и равнотеже или хармоничности, дакле, ипак компактности свих посебности и разноликости једва прегледног поља који називамо српским уметничким приповедањем. Ако ћемо строго херменеутички, нисам сигуран да је млади критичар Марко Недић мислио о томе на почетку свога бављења критиком, али данас, када је пут са знаковима углавном пређен, то израња на површину као највреднији и и уједно најкарактеристичнији резултат његове дубоке читалачке и аналитичке оданости српској прози. Међу савременим српским критичарима нема баш превише оних који су са подједнаком ширином, разумевањем, толаренатношћу, поузданошћу, добром вољом и благонаклоношћу писали о тако различитим, често и поетички сучељеним, генерацијски компетитивним, па и идеологемски позиционираним писцима. Ово је наравно, био еуфемизам, или литота, како вам драго. Хоћу у ствари да сасвим једноставно кажем: један је Марко Недић.

Copyright 2011 БИБЛИОТЕКА ГРАДА БЕОГРАДА - НАГРАДА МАРКУ НЕДИЋУ. Copyright by Библиотека града Београда 2011
Joomla Templates by Wordpress themes free

Mreža web prijatelja