Додела награде „Ђорђе Јовановић“

Библиотека „Ђорђе Јовановић“ Стари град од 1967. године додељује награду „Ђорђе Јовановић“ за књигу есеја и књижевне критике објављену између два међународна сајма књига у Београду. Награда се додељује аутору, за конкретну књигу са образложењем жирија. Овогодишња свечана додела награде је уприличена 3. новембра 2014. године у Библиотеци „Ђорђе Јовановић“.

Жири за доделу Награде „Ђорђе Јовановић“, у саставу: Марко Недић (председник), Богдан А. Поповић и Михајло Пантић (чланови), на завршној седници одржаној 13. октобра 2014. године у Библиотеци „Ђорђе Јовановић“, једногласно је одлучио да награду „Ђорђе Јовановић“ додели књизи

Ивa Тартаље

„ПЕСМА О ПЕСМИ : широм књижевности“

у издању Српске књижевне задруге, 2013.

У образложењу жирија стоји да, „тумачећи репрезентативна дела из традиције светске књижевности, као и остварења српских писаца, Иво Тартаља показује на које се све начине у књижевним текстовима, различитих поетика и епоха, од антике до данас, решава питање саморазумевања уметности речи. Од Хомерових класичних спевова и хеленских трагедија, преко дела Шекспира, Чехова, Пирандела, Пруста и Борхеса, потом Андрића, Бранка Миљковића и Десанке Максимовић до аутопоетичких црта у радовима аутора савремене српске књижевности, Taртаља демонстрира несвакидашње умеће анализе једног значајног аспекта свеколиког уметничког стварања.“

 

О награђеном делу је говорио професор Михајло Пантић, а директорка Библиотекеграда БеоградаЈасмина Нинков је уручила награду добитнику. Наградасе састоји од уметничке повеље и новчаног износа,. Иво Тартаљасе присутнима обратио дирљивом беседом у којој је рекао „посебан разлог за радост је буђење успомена које ме за Библиотеку „Ђорђе Јовановић“ од  давних дана везују. Нисам био једино дете које је под окупацијом (пре појаве пеницилина) оболело на плућима (хилуси) и  морало дуго  да чува постељу због упорне повишене температуре.  Тако сам ишчитао, и по више пута, књиге које су ми биле доступне и моја мати се јавила у новоотворену  реонску позајмну библиотеку да ми донесе штогод  непрочитано.  Библиотекарка је изнела повест руског писца Леонида Соловјева о згодама и незгодама Насредин Хоџе, литерарно испричаним. Та је књига код нас 1945. тек објављена у преводу под насловом Рушилац мира. Пружајући књигу библиотекарка је изразила  жељу да напишем о њој чланак за зидне новине. Тако је настао мој први књижевни оглед намењен за какво-такво (да кажем) објављивање.Успех је, изгледа, био задовољавајући, тако да сам у књижници, смештеној негде у партеру зграде садашњег Јеврејског дома у улици краља Петра имао вазда љубазан пријем и помоћ код усрдне, тада постарије, библиотекарке Смиље. Међу разним публикацијама што сам их узимао за читање био је и сатирични роман Ђорђа Јовановића са фантастичним сижеом о трансплантацији глава. Тај се роман данас можда чини мање фантастичан него што је у оно време стварно био.“

    Данас, морам и то додати, често навраћам у заиста неупоредиву читаоницу периодике на Студетском тргу, а за унука понекад узмем понешто из одељења за децу „Драган Лукић“.

Даме и господо, поштовани професоре Тартаља,

 

            Прилика је таква, лепа и не баш свакидашња, а сличне су у данашњем времену у склопу општих грбавих околности све ређе, да себи на почетку образложења зашто се професору Иви Тартаљи ове године додељује Награда „Ђорђе Јовановић” могу допустити слободу личног сведочења. Не бих посебно образлагао умесност те слободе, јер верујем да ће се то из даљих речи већ некако само по себи разумети. Па се, дакле, сећам: Ево ће ускоро бити пуних четрдесет година откако је генерација студената југосветске књижевности на Филолошком факултету којој сам припадао ушла на свој први час, у Салу 11, која је већ памтила много тога, да онда и у свим наредним деценијама упамти још сијасет важних, мање важних и безначајних детаља наших појединачних судбина и наше опште историје. Први професор кога је та генерација видела како пред њих улази у слушаонцу, да би им одржао уводно предавање из предмета Теорија књижевности, био је Иво Тартаља. Сала је, добро памтим, јер се тренуци иницијације, ма какве и ма које, неумољиво добро памте (не бледе никако!), била дупке пуна, стога што су наставу тога предмета под обавезно слушали и студенти других студијских група. Тартаља, за нас зеленце у том часу чувен само по презимену, јер смо од једног другог Тартаље као основци учили песме из читанки, пожелео нам је добродошлицу и одмах почео са образлагањем прве лекције, шта је теорија књижевности и чему служи. Говорио је испотиха, али врло јасно и разговетно, прецизно и разумљиво до последњег слова. И тако током целог првог и другог семестра, увек узорно припремљен, уседсређен, кадар и да каже и вољан да саслуша. О, да, ту се имало шта научити! Да то није само моја причина или, далеко било, неко накнадно домишљање, сведочи и чињеница да су Тартаљина предавања била подједнако добро посећена и на почетку школске године, што је бруцошко законоправило, али и на самом измаку другог семестра, када се млађарија привикне, стекне самопоуздање, научи да процењује где се, шта, колико и од кога може добити, па се онда, пре него што наступи испитна грозница, помало и распусти; мај у Београду је леп, и млад човек би тада на триста страна. Једна од тих триста, негде при врху топ-листе, била је за нас управо слушаоница број 11; ту се, наиме, добијало знање, ослобођено академске пиротехнике, студиозно, разложно, систематично, и, што је најбитније, употребљиво знање. И ко је касније положио теорију код Тартаље, увек са правично одмереном и заслуженом оценом, могао је да каже да је одшкринуо врата дубљег разумевања књижевности и да је понешто о њој научио, да је добио темељ на којем ће, или неће, већ према нахођењу, предиспозицијама и даљим збивањима што чине живот, наставити да подиже и гради неку своју визију те вражје уметности, над чијом зградом крова нема, нити га може бити. Са ових неколико малопређашњих именица и придева неосетно сам прешао и на оно што бих у прераном закључку о књизи Песма о песми којом Ива Тартаљу награђујемо Наградом „Ђорђе Јовановић” могао рећи, па ћу их одмах и поновити: књига је то израђена студиозно, разложно и систематично, али, додајем сад, и написана инвентивно, откривалачки, управо хеуристички, из оне тачке у времену која је, рилкеовски речено, могућа тек после година и деценија, деценија и година свакодевног дружења са књигама, са светом књижевности и са књижевношћу света. Оно најважније, барем за мене наважније, оставићу за крај. Да вам пре тога кажем о чему све јесте Тартаљина Песма о песми. То је, осим у једном случају (јер ми се чини да је текст о Борхесовим бескајним књигама морао ићи напред у садржају, не толико што говори о томе како Борхес мисли о другим славним именима и шта види у њиховим књигама, већ због ширине и универзалности погледа што га Тартаља у њему отвара) хронолошки срећно нађен, изложен и узглобљен низ мањих огледа и опширнијих студија о томе како књижевност види саму себе. И то у свим могућим облицима, видовима и варијететима, од аутотематизације, преко експлицитне и имплицитне поетике, потом саморефлексије или, како би се то стручније рекло, аутореференцијалности, па удвајања, предвајања и умногострушавања пишчевих, ауторских, приповедачких, песничких, фикционалних и актанцијалних тачака гледишта, до интер и метатекстуалности. Све што је речено повезано је и учвршћено фасцинантном мрежом најразличитијих и не баш очекиваних података и аналогија из света уметности речи, уздуж и попреко времена, са Тартаљином основним наумом да се оснажи прастара, а трајно жива и увек актуелна идеја према којој се та уметност ипак најбоље може разумети помоћу ње саме, на основу онога што она о себи мисли, говори или симболички наговештава. У том погледу више је него индикативан поднаслов књиге: – „широм књижевности”, по смислу који сугерише готово једнакоправан наслову Песма о песми. Управо тако, разноврсност и флексибилност увида у књижевне феномене најразличитијих могућих епоха и писаца важна је особина Тартаљиног писања о писању, које никада не склизне у произвољност с једне, или у схоластику с друге стране, а то су опасности које прате подухвате сличне, интегрализујуће врсте, за разлику од оскудности и сувоће усредсређивања на само једну, оделиту књижевну појаву, као да она може да постоји само за себе, и по себи, мимо света и свега другог написаног. То Тартаљино „широм књижевности” подсећа нас на аксиоматски Елиотов став да се ниједна књижевна творевина не може објаснити без одговарајућег контекста, нити без других текстова, сличне или различите врсте, свеједно како јој и којим методом или без њега приступали, од биографизма који се, после свих критика што их је претрпео, ипак не одбацује, до оних именентних читања која су препокрила минули књижевни век, а са којима је, разуме се, аутор помно упознат, али се њима не размеће, већ на трагу мисли старе критичарске школе којом се такође акрибично бавио, пише књижевно о књижевности. Не импресионистички, следом слободних асоцијација, него баш књижевно, а подупрто снажним аргументима и ретким знањима, од текстологије до психологије, од версификације до наратологије, од филологије до историје, па тако редом, унапред и уназад, уздуж, попреко и унакрст, почев од уводне расправе о самоогледнутој лирској песми из ризнице светске поезије, преко Одисејевих двојничких измишљања, затим интерполације и преосмишљавања елемената хеленске трагедије у Аристофановој комедији, кључних црта Хамлетове драматургије, значења појма песме односно попевке из Вукових збирки, па преко Змаја, Дучића, Пирандела, Пруста, Добрише Цесарића, потом и за Тартаљу и све нас незаобилазног Андрића (а две раније Тартаљине књиге о писцу Проклете авлије, треба ли да подсећам, незаобилазна су лектира за све андрићологе), те, даљим следом, Владимира Поповића, Бранка Миљковића и Десанке Максимовић, до наших савременика, мање или више читаних и знаних, све до Бориса Акуњина, Моме Капора и оног незаборавног веселника и ентузијасте 

 

Copyright 2011 БИБЛИОТЕКА ГРАДА БЕОГРАДА - Додела награде „Ђорђе Јовановић“. Copyright by Библиотека града Београда 2011
Joomla Templates by Wordpress themes free

Mreža web prijatelja