ДОДЕЛA НАГРАДЕ „ЂОРЂЕ ЈОВАНОВИЋ“ ЗА 2016. ГОДИНУ

У Библиотеци „Ђорђе Јовановић“ на Старом граду,25. октобра2016. године, уприличена је свечана додела Награде „Ђорђе Јовановић“. Присутнима су се обратили Јасмина Нинков, директорка Библиотеке града Београда, Адријана Марчетић, председница жирија, Јован Делић, члан жирија и Леон Којен и Драган Хамовић, добитнициНаграде.

Жири за доделу Награде „Ђорђе Јовановић“, у саставу: проф. др Адријана Марчетић, (председница),  проф. др Јован Делић и проф. др Михајло Пантић (чланови) на завршној седници одржаној 14. октобра2016. године у Библиотеци „Ђорђе Јовановић“ једногласно је одлучио да Награду „Ђорђе Јовановић“ додели Леону Којену за књигу У тражењу новог – индивидуализам и либерални дух у српској култури (1894–1914) у издању Чигоја штампе (2015) и Драгану Хамовићу за књигу Пут ка усправној земљимодерна српска поезија и њена културна самосвесту издању Института за књижевност и уметност(2016). У образложењу Награде се истиче да се „у обе награђене студије у средишту аналитичке пажње аутора налази сложен систем идеја и поетичких становишта испољених и уобличених у стваралачкој пракси српских песника, критичара и мислилаца прошлог века. Док у књизи У тражењу новог – индивидуализам и либерални дух у српској култури (1894–1914) Леон Којен реконструише, описује и тумачи доминантну духовну климу с краја 19. и почетка 20. столећа која се ретроактивним увидом успоставља/испоставља као темељ и оквир многих потоњих идејних струјања, Драган Хамовић у књизи Пут ка усправној земљи: Модерна српска поезија и њена културна самосвест врши исцрпну аналитичку рекапитулацију магистралног тока српске поезије минулог века, показујући, изнова и на убедљив начин, да је песништво срж сваке, па и српске културе. Узете за ову прилику изједна, и Којенова и Хамовићева књига снагом акрибичности и уверљивошћу аргументације покривају и осветљавају тај превасходно поетски простор, по много чему слојевит и аналитички несицрпан. Честитајући добитницима жири изражава задовољство што се и овим  награђеним књигама одржава врло висок ниво критичког мишљена у савременој српској књижевности, по свему достојан традиције успостављене низом досадашњих добитника јединствене Награде „Ђорђе Јовановић“. 

О награђеном делу Леона Којена беседила је председница жирија, проф. Адријана Марчетић, која је истакла да се „Којен у својој књизи представио не само као врстан познавалац српске модерне поезије уопште, већ и као поуздан тумач филозофских и књижевних теорија, као историчар културе и интелигентни и упућени водич кроз друштвене и политичке прилике у Србији у периоду пред Први светски рат, па и касније. Иако су већ и ово довољни разлози да његовa књигaпонесе ову угледну награду, треба рећи да је њена вредност вишеструка. Пре свега, у погледу метода, она представља сасвим иновативан, можемо слободно рећи, „којеновски“ приступ предмету који, обједињујући оно што је најбоље из више различитих дисциплина, филозофије, историје филозофије, историје и теорије књижевности, политичке историје и историје друштва, омогућава да се проучавана појава разуме на продубљенији и сложенији начин него што би то био случај у неком једностранијем приступу. Осим тога, Којен нам је указао на нека сасвим нова значења и вредности садржане у делима писаца и мислилаца првог српског модернизма, инајзад, он је исправио и једнустару књижевну неправду, односно показаонам је колико су српска поезија, књижевност и култура, као и читаво српско друштво у деценији и по пред Први светски рат били богати духом, либерални и иновативни, као и колико су вредности које су у свим овим областима тада настајале показале као трајне и универзалне.“ А дело Драгана Хамовића је представио проф. Јован Делић који је приметио        да је “неодржива  предрасуда да се национално и модерно искључују и ту предрасуду потхрањују и подржавају национално неукоријењени људи, без изграђене свијести о књижевној традицији, и разни идеолошки пројекти чији је циљ обезличење српске културе и стварање хаоса у њој. Драган Хамовић, пјесник, есејиста, виши научни сарадник Института за књижевност и уметност у Београду, уредних значајних издања и серија, нарочито о поезији и пјесницима, предузео је озбиљанн напор да ту предрасуду сруши и да покаже како су национално и модерно, односно национално и европско, ишли по правилу под руку када је ријеч о највећим нашим модерним пјесницима XXстољећа, а биће да је тако било и раније. Наиме, он је направио врло амбициозну синтезу својих досадашњих истраживања на плану поетике традиције, обухватио, и за ову прилику прерадио, радове настале на пројекту „Смена поетичких парадигми у српској књижевности XXвека: национални и европски контекст“ и радове објављене у својим ранијим књигама, створивши тако једну кохерентну и цјеловиту књигу са 400 страна штампаног текста у којој је дата поетичка слика модерне српске поезије и њене културне самосвијести у двадесетом стољећу.“

 Након уручења Награде, присутнима су се пригодним говорима обратили и добитници Награде „Ђорђе Јовановић“ за 2016. годину.  Захваљујући се на признању, које му је указано доделом ове Награде, Леон Којен се осврнуо на раније добитнике Награде – „поменућу само Јована Христића и Светлану Велмар Јанковић, Борислава Радовића и Светозара Кољевића – који су у том времену били међу најбољим критичарима и теоретичарима у српској књижевности и од којих сам ја сам доста научио.Пишући књигу У тражењу новог пре свега сам желео да исправим једну историјску неправду – две деценије пред Први светски рат изузетно су важан период у историји српске културе и књижевности о којем још увек недовољно знамо и који већ и због тога нисмо у стању да исправно оценимо. Више је разлога зашто је тако, али један је сигурно важнији од других. Комунистички режим под којим смо живели у другој половини 20. века врло успешно је створио више митова о српској историји и култури, који су сви имали за циљ да насилно преузимање власти по окончању Другог светског рата представе као природан резултат еволуције српског и југословенског друштва после 1918. године. Један од најважнијих митова те врсте, који је у неким својим видовима жив и данас, тиче се Србије пре и после Првог светског рата. Његова окосница је уверење да Србија с почетка 20. века ни по својим политичким ни по својим културним достигнућима не заслужује да јој се посвети већа пажња – на политичком плану та достигнућа су тобоже била компромитована неуспесима новостворене југословенске државе, док су на културном плану тобоже била потпуно превазиђена појавом нових књижевних и уметничких праваца после 1918. године.“Драган Хамовић је, у свом обраћању, присутне подсетио на живот и дело критичара Ђорђа Јовановића, кога „недуго иза рата, у коме гине као партизански комесар и пропагандист, један благонаклони тумач назива „марксистичким Скерлићем“. Није без основа овакво поређење, макар њихови укупни учинци били ипак неупоредиви. Обојица, млади, падају као жртве борбеног прегора у свом нераздвојном књижевном и друштвеном деловању, оштри и гдекад опаки, иако разносмерних политичких упоришта. У кретњи од надреалистичког „стања револта“ до заступања „новог реализма“ Јовановић се залаже за уметничку истину што садржи „убојни смисао“, јер „уметничка истина постоји једино у процесу друштвених борби“.

Copyright 2011 БИБЛИОТЕКА ГРАДА БЕОГРАДА - ДОДЕЛA НАГРАДЕ „ЂОРЂЕ ЈОВАНОВИЋ“ ЗА 2016. ГОДИНУ. Copyright by Библиотека града Београда 2011
Joomla Templates by Wordpress themes free

Mreža web prijatelja