Борисав Станковић: 2007.

Аутор изложбе:

Олга Красић Марјановић

Дизајн изложбе:

Снежана Рајковић

Изложба је приређена 2007. године, поводом 80-годишњице пишчеве смрти

Документарна изложба о великом српском романсијеру, приповедачу и драмском писцу, Борисаву Станковићу, највећим делом почива на истраживању грађе у Врању, где се бележе и почеци пишчевог живота и стварања. Живот те, скоро оријенталне вароши и њених житеља, били су стална инспирација за књижевно дело Борисава Станковића.  На уводним плакатима представљени су пишчева родна кућа, прве фотографије, песнички рукописи и сведочанства из школе. Даље школовање, стварање и зрелост везани су за живот у Београду. Документација из тог периода, првенствено у вези са кретањем у служби, налази се у архивима Србије, Србије и Црне Горе (Данас Архив Југославије) и Архиву САНУ, што је прецизно наведено у каталогу изложбе.

 

На више плаката представљени су рукописи, књиге и фотографије најважнијих збирки приповедака, као и део рукописа романа „Нечиста крв“ и драме Коштана богато илустроване фотографијама, као и плакатима представа, који се чувају у Позоришном музеју Београда.

 

На два плаката представљена је и сарадња Борисава Станковића са „Београдским општинским новинама“ током Великог рата. Живот у окупираном Београду остао је као сведочанство у незавршеним дневничким записима („Под окупацијом“).

 

Изложба је гостовала у Врању, у оквиру „Борине недеље“ 2008. године.

 

Треба поменути да је грађа о животу Борисава Станковића доста оскудна, бар што се фотографија тиче, будући да је пишчева кућа на Дорћолу изгорела током бомбардовања Београда, а са њом и бројна документација о писцу и његовој делатности.

 

 

„До реализма сам дошао спонтано, не размишљајући о томе. У то време нисам знао шта је то ни натурализам, ни идеализам. Ја сам човек који се не занима теоријама ни интелектуалним конструкцијама. Интелигенција не ствара уметничка дела, она може да разуме или да углача оно што осећаји створе…

Мој начин рада је врло прост. Носим у глави до краја једну сцену и тек је онда бацим на хартију… Наравно да се исправке касније саме намећу. Али се дешава и ово: имам једну сцену, готово свршену. Почињем да је пишем и неочекивано испод те сцене појављује се једно друго решење, једно друго груписање, друга слика, која ми се никад до тог тренутка није представила духом. То ново решење буде толико јако, да одем за њим без размишљања. Тек ако после неколико дана успем да ту исписану сцену сведем на ону замишљену. Неки пут испадне да је то ненадано решење боље од оног замишљеног и онда га оставим, али…

Не, ја не волим да радим. И тешко је то; то је као кад човек узме да копа…

Моја концепција уметности је такође проста: једна уметност, ако не покрене нека племенита осећања у вама, није уметност. Друго, треба да чини да заволите свакога ближњег.

Ако човек не може да даје увек нешто боље и јаче него што је раније давао, најбоље је да не даје ништа.“

 

(Из интервјуа са Бранимиром Ћосићем)