Исидора Секулић: 2017.

Аутор изложбе:

Олга Красић Марјановић

Дизајн изложбе:

Драгана Лацмановић

Изложба поводом 140 година од рођења Исидоре Секулић

Студијску изложбу посвећену животу и стваралаштву велике српске списатељице, Библиотека града Београда приредила је поводом педесетогодишњице смрти Исидоре Секулић. Поред обимне грађе која је прикупљена из Рукописног одељења Матице српске, Универзитетске библиотеке Светозар Марковић, Aрхива САНУ, Народне библиотеке Србије и Рукописног одељења Библиотеке града Београда, посетиоци су могли да чују и глас Исидоре Секулић, чији je снимак позајмљен из Архива Радио Београдa. Кроз живот прве жене члана Српске краљевске академије и Академије САНУ, првог председника Удружења писаца Србије, оснивача, почасног председника и секретара Српског ПЕН-а, почасног члана Српске књижевне задруге, Матице српске, сарадника 33 новине и часописа, води нас обиље докумената, писама, разгледница, рукописа, књига.

 

Као посебан сегмент изложбе приказане су фотографије из Исидориног фото-апарата које је снимила приликом боравка у Црној Гори, спремајући се да пише монографију о Његошу.

 

 

КУЛТУРНИ ДОДИРИ СРЕЋА СУ ЉУДИ

 

„Традиције нису ништа друго до сачувана сећања. (…) – историја је такође књига или галерија сећања. (…) Књиге староставне, у нама су распоређене. (…) Сви укуси наши, сви стилови наши, били су некад већ одлике, поноси, уживања ко зна чија. (…) Култура богати људе, уметност је срећа људи, а среће су интернационалне, истоветно људске од почетка векова.“ (1951)

 

ФРАГМЕНТИ ИЗ ОГЛЕДА О КУЛТУРИ

 

„Култура, културни дух у основици, то није ни Данте, ни Декарт, ни Бетовен; нагон за узлет, нагон за преображаје, тај нагон или спава или ради у народу. Народ је родитељ и створитељ. Културни залет, пре готових облика културе, то је део виталних моћи у народу.

Један од здравих знакова да је културни нагон у народу јаче активан, јесте немир људи да иду у свет, да уз своју стварност са којом су идентични, упознају и друкчије стварности, друкчије начине живота, друкчије облике културе или некултуре. Свет хоће у свет.“ (1952)

 

„…Национализам је велика, и опака ствар, не пита, неће да зна да је космополитизам најчешће питање културе…јер је култура само једна у целом човечанству, дакле по нужди космополитска и слава јој што је космополитска и уједињујућа бар она, кад ништа друго није до данашњега дана!“