Изложба је приређена у Галерији Библиотеке града Београда 2004. године поводом обележавања стогодишњице смрти Јована Јовановића Змаја. Израђена је у дигиталниј штампи. На 25 плаката, документима, фотографијама, скенираним часописима, рукописном грађом и старим и ретким издањима Змајевих књига и часописа које је издавао и уређивао, хронолошки су пропраћени живот и стваралаштво овог великог лекара, песника, драматурга, сатиричара, преводиоца, оснивача Српске књижевне задруге, уредника седам листова и часописа, члана Српске краљевске академије.

Грађа за изложбу преузета је из Рукописног одељења Матице српске, Архива САНУ, Музеја града Новог Сада, Завичајног одељења и Одељења периодике Библиотеке града Београда, Рукописног одељења Народне библиотеке Србије.

Изложба је гостовала у више библиотека у Србији, у Српској гимназији у Будимпешти и на Славистичкој катедри у Бечу, на Змајевим дечјим играма у Новом Саду. Презентована је и ученицима српских школа у Канади: Торонту, Киченеру, Ванкуверу.

Преко међународне размене Народне библиотеке Србије материјале са изложбе (Каталог и DVD) тражиле су многе библиотеке и славистичке катедре у свету: од Сеула, преко Америке, Русије, Париза, до земаља у окружењу. На тај начин је, фотографијом и документарном грађом, прича о Змају и српском романтизму обишла свет.

„Прошло је сто година како је Јован Јовановић Змај (24. новембра 1833, у Н. Саду – 14. јуна 1904. године) склопио очи у Сремској Каменици, гдје почива и данас. Већ за младих дана најсјајнија звијезда на небу српске поезије, доживео је да га током посљедње деценије живота сврставају у другоразредног пјесника, без емоција, инспирације и вјештине. Одбачен од старих политичких пријатеља, измучен обимном књигом свог пјесничког побратима Лазе Костића, која у ведрој алегоријској доскочици, како је змај прогутао славуја, његове лирске пјесме пореди с најљепшим творевинама свјетског пјесништва, а истовремено му оспорава искреност, част, морал и друштвени ангажман у сатиричним и политичким пјесмама… Од пјесникове младости до посљедњих година живота, сви ти токови били су некако упоредни, у дубинама обједињени и стопљени: велики распони осјећајности и осјетљивости, неупоредива инвентивност и језичко стваралаштво, отвореност за поенту која је једном танана лирска слика, други пут бридак рез. Једном љупкост без премца, други пут враголаста доскочица преузета из бећарца… Не треба заборавити: за Змаја је пјесма светиња… У име таквих, високо постављених, рајских, непролазних вредности, Змај је гледао и своје савременике, и српске прилике, и поезију, мјерећи не привременом, земаљском, већ божанском мјером за нека боља времена и за бољи нараштај.“

Проф. др Душан Иванић, исечак из предговора каталога изложбе

„Покушајмо да замислимо нашу историју, културу, литературу, наше животе без Змаја. То, колико би нам Змај у свему недостајао, права је мера његове величине. Змај је певао, није писао. А певање је природније и непосредније од писања. Својим певањем и певанијама Змај је разгалио нашу опорост, омекшао нам чула, ослободио нас грча и стида. Уз Змаја и после Змаја, постало је лакше и лепше бити човек и живети.“

Душко Радовић, „Слово љубве“ 1979, цитат истакнут на једном од плаката Изложбе

Изложбу можете погледати овде.

Каталог можете погледати овде