Памтићу све: Десанка Максимовић: 2013.

Аутор изложбе:

Олга Красић Марјановић

Дизајн изложбе:

Амалија Витезовић

Изложба поводом 115 година од рођења и 20 година од смрти песникиње

На 25 великих банера представљени су најважнији моменти из живота и стваралаштва Десанке Максимовић – детињство и младост, школовање од Бранковине, Ваљева, Београда до Париза и титуле академика, први песнички покушаји и први објављени стихови, послератна путовања, гостовања на свим значајнијим манифестацијама у тадашњој Југославији (Змајеве дечје игре, Вуков сабор, Бранково коло), фотографије из породичног албума, разгледнице и писма.

 

Посетиоци су били у прилици да виде и најзначајније стране и домаће награде и признања која је песникиња добила за свог дугог и плодног животног века.

 

За реализацију изложбе коришћена су документа, фотографије, домаћа и страна издања књига, пре свега породице Десанке Максимовић, а затим и Архива Југославије, Архива САНУ, Рукописног одељења Матице српске, Архива Змајевих дечјих игара, Вуковог сабора.

 

Изложба је представљена за све узрасте. На почетним плакатима истакнуте су песме:  „Верујем“, „Жао ми је човека“, „Тражим помиловање“, „Памтићу све“, „Немам више времена“, „Рука“.

 

Једним плакатом имамо осврт на песникињино отварање Библиотеке града Београда 1986. године, где је истакла следеће:

 

„Срећна сам што ми је пружена радост да отворим врата ове важне културне установе и позовем вас да пређете преко њена прага… Да смо три века тражили где ћемо је ставити, не бисмо јој лепше место нашли: у прочеље је гледа песник Милан Ракић, недалеко на Калемегдану су и Бранко Радичевић, Војислав Илић, Бора Станковић… И напослетку хвала свима који су помогли да наш вољени Београд добије овај дом, или још боље речено целу државу књига. Нека књиге у њој живе и мисле слободно!“

 

Наредни плакати приказују песникињину биографију, смењујући се са стиховима и фотографијама укомпонованим са текстуалним описима. Од детињства, до титуле академика, преко осврта на њено стваралаштво и награде, преко фотографија из породичног албума, до речи Светлане Велмар Јанковић из 1992. године:

 

„Од песникиње што непоновљиво пева искуство сопственог постојања израсла је у песника што исказује искуство сопственог народа у временима страдавања, па затим дорасла до песника што казује метафизичко искуство човека нашег доба, да би досегла и до изрицања постојања и људског бића и космоса: људског бића у космосу и космоса у људском бићу…“

 

„Памтићу све.

Нека ме ватра сможди,

нек плен будем мутних таласа,

нек у тишини подземна мрака

не зачујем понорнице гласа,

ако заборавим.“

 

 (Из песме „Памтићу све“ истакнуте на једном од изложбених плаката)