Na 25 velikih banera predstavljeni su najvažniji momenti iz života i stvaralaštva Desanke Maksimović – detinjstvo i mladost, školovanje od Brankovine, Valjeva, Beograda do Pariza i titule akademika, prvi pesnički pokušaji i prvi objavljeni stihovi, posleratna putovanja, gostovanja na svim značajnijim manifestacijama u tadašnjoj Jugoslaviji (Zmajeve dečje igre, Vukov sabor, Brankovo kolo), fotografije iz porodičnog albuma, razglednice i pisma.

Posetioci su bili u prilici da vide i najznačajnije strane i domaće nagrade i priznanja koja je pesnikinja dobila za svog dugog i plodnog životnog veka.

Za realizaciju izložbe korišćena su dokumenta, fotografije, domaća i strana izdanja knjiga, pre svega porodice Desanke Maksimović, a zatim i Arhiva Jugoslavije, Arhiva SANU, Rukopisnog odeljenja Matice srpske, Arhiva Zmajevih dečjih igara, Vukovog sabora.

Izložba je predstavljena za sve uzraste. Na početnim plakatima istaknute su pesme:  “Verujem”, “Žao mi je čoveka”, “Tražim pomilovanje”, “Pamtiću sve”, “Nemam više vremena”, “Ruka”.

Jednim plakatom imamo osvrt na pesnikinjino otvaranje Biblioteke grada Beograda 1986. godine, gde je istakla sledeće:

“Srećna sam što mi je pružena radost da otvorim vrata ove važne kulturne ustanove i pozovem vas da pređete preko njena praga… Da smo tri veka tražili gde ćemo je staviti, ne bismo joj lepše mesto našli: u pročelje je gleda pesnik Milan Rakić, nedaleko na Kalemegdanu su i Branko Radičević, Vojislav Ilić, Bora Stanković… I naposletku hvala svima koji su pomogli da naš voljeni Beograd dobije ovaj dom, ili još bolje rečeno celu državu knjiga. Neka knjige u njoj žive i misle slobodno!”

Naredni plakati prikazuju pesnikinjinu biografiju, smenjujući se sa stihovima i fotografijama ukomponovanim sa tekstualnim opisima. Od detinjstva, do titule akademika, preko osvrta na njeno stvaralaštvo i nagrade, preko fotografija iz porodičnog albuma, do reči Svetlane Velmar Janković iz 1992. godine:

“Od pesnikinje što neponovljivo peva iskustvo sopstvenog postojanja izrasla je u pesnika što iskazuje iskustvo sopstvenog naroda u vremenima stradavanja, pa zatim dorasla do pesnika što kazuje metafizičko iskustvo čoveka našeg doba, da bi dosegla i do izricanja postojanja i ljudskog bića i kosmosa: ljudskog bića u kosmosu i kosmosa u ljudskom biću…”

“Pamtiću sve.

Neka me vatra smoždi,

nek plen budem mutnih talasa,

nek u tišini podzemna mraka

ne začujem ponornice glasa,

ako zaboravim.”

 (Deo pesme “Pamtiću sve” istaknute na jednom od izložbenih plakata)