Borisav Stanković: 2007.

Autor izložbe:

Olga Krasić Marjanović

Dizajn izložbe:

Snežana Rajković

Izložba je priređena 2007. godine, povodom 80-godišnjice piščeve smrti

Dokumentarna izložba o velikom srpskom romansijeru, pripovedaču i dramskom piscu, Borisavu Stankoviću, najvećim delom počiva na istraživanju građe u Vranju, gde se beleže i počeci piščevog života i stvaranja. Život te, skoro orijentalne varoši i njenih žitelja, bili su stalna inspiracija za književno delo Borisava Stankovića.  Na uvodnim plakatima predstavljeni su piščeva rodna kuća, prve fotografije, pesnički rukopisi i svedočanstva iz škole. Dalje školovanje, stvaranje i zrelost vezani su za život u Beogradu. Dokumentacija iz tog perioda, prvenstveno u vezi sa kretanjem u službi, nalazi se u arhivima Srbije, Srbije i Crne Gore (Danas Arhiv Jugoslavije) i Arhivu SANU, što je precizno navedeno u katalogu izložbe.

 

Na više plakata predstavljeni su rukopisi, knjige i fotografije najvažnijih zbirki pripovedaka, kao i deo rukopisa romana “Nečista krv” i drame “Koštana”, bogato ilustrovane fotografijama, kao i plakatima predstava, koji se čuvaju u Pozorišnom muzeju Beograda.

 

Na dva plakata predstavljena je i saradnja Borisava Stankovića sa “Beogradskim opštinskim novinama” tokom Velikog rata. Život u okupiranom Beogradu ostao je kao svedočanstvo u nezavršenim dnevničkim zapisima (“Pod okupacijom”).

 

Izložba je gostovala u Vranju, u okviru “Borine nedelje” 2008. godine.

 

Treba pomenuti da je građa o životu Borisava Stankovića dosta oskudna, bar što se fotografija tiče, budući da je piščeva kuća na Dorćolu izgorela tokom bombardovanja Beograda, a sa njom i brojna dokumentacija o piscu i njegovoj delatnosti.

 

 

“Do realizma sam došao spontano, ne razmišljajući o tome. U to vreme nisam znao šta je to ni naturalizam, ni idealizam. Ja sam čovek koji se ne zanima teorijama ni intelektualnim konstrukcijama. Inteligencija ne stvara umetnička dela, ona može da razume ili da uglača ono što osećaji stvore…

Moj način rada je vrlo prost. Nosim u glavi do kraja jednu scenu i tek je onda bacim na hartiju… Naravno da se ispravke kasnije same nameću. Ali se dešava i ovo: imam jednu scenu, gotovo svršenu. Počinjem da je pišem i neočekivano ispod te scene pojavljuje se jedno drugo rešenje, jedno drugo grupisanje, druga slika, koja mi se nikad do tog trenutka nije predstavila duhom. To novo rešenje bude toliko jako, da odem za njim bez razmišljanja. Tek ako posle nekoliko dana uspem da tu ispisanu scenu svedem na onu zamišljenu. Neki put ispadne da je to nenadano rešenje bolje od onog zamišljenog i onda ga ostavim, ali…

Ne, ja ne volim da radim. I teško je to; to je kao kad čovek uzme da kopa…

Moja koncepcija umetnosti je takođe prosta: jedna umetnost, ako ne pokrene neka plemenita osećanja u vama, nije umetnost. Drugo, treba da čini da zavolite svakoga bližnjeg.

Ako čovek ne može da daje uvek nešto bolje i jače nego što je ranije davao, najbolje je da ne daje ništa.”

 

(Iz intervjua sa Branimirom Ćosićem)