Агилност је корисна када је тешко унапред дефинисати производ. У таквим случајевима, ако покушате да користите предиктиван (прогностички) метод с унапред припремљеним плановима, имаћете бројне захтеве за изменама, што ће условити смањену продуктивност и повећан утрошак времена и новца.
Агилност се заснива на прилагођавању, а оно се пак заснива на способности израде делова функционалног производа током читавог пројекта и њиховог коришћења за добијање повратних информација од крајњих корисника или њихових представника. Требало би да међурезултати увек буду функционални производи, јер у супротном нећемо моћи да добијемо повратне информације. Функционалан производ је увек „инкременталан“, што значи да му стално додајемо нове карактеристике. Развој треба да буде „итеративан“, што значи да би за свако побољшање требало да поновимо процесе развоја (нпр. дизајнирање).
Агилни оквир можемо да користимо само када је производ такав да може да се развија итеративно и инкрементално (дакле, кроз процес унапређивања путем понављања). Нажалост, ово је својство које не краси сваки производ. Развој софтвера је област у којој је агилни оквир најприменљивији.Такође се користи и у неким истраживачким пројектима, као и у бројним програмима (нпр. иницијативама за организационим променама).
Видео 1: Агилно управљање пројектом у поређењу са традиционалним управљањем пројектом