Према Бигрију (2000), активности дигитализације захтевају ангажовање великог броја ресурса и зависе од односа између различитих заинтересованих страна. Из ових разлога је за развој одрживе и успешне дигиталне библиотеке потребно коришћење холистичког приступа животног циклуса за иницијативе дигитализације.
Дигиталне библиотеке су често кључне институције преко којих грађани могу да се повежу са својом историјом и културом. Оне имају битно место у враћању културних добара јавном увиду у ситуацијама када је оригинал изгубљен или превише крхак за излагање и употребу. Презентовање ресурса културног наслеђа постало је императив повезан са основном мисијом библиотека (Deegan & Tanner, 2006b). Покушаји да се допре до нове публике и да се садашњој публици понуде нови ресурси и услуге, главни су покретачки фактори великог броја дигиталних библиотека и програма дигитализације.
Још један неизоставни аспект дигиталних библиотека уопштено посматрајући културну баштину је стални страх да би подаци могли бити уништени или изгубљени, што изазива забринутост за њихову заштиту и очување. Материјално наслеђе је увек било у опасности од оштећења или уништења услед природних или људских сила: пожара, поплава, ратовања или занемаривања (Deegan & Tanner, 2006a). Постоје два главна фактора која доводе у опасност тренутне напоре за архивирање и очување онога што је дигитализовано или материјала који су оригинално направљени у дигиталном облику. Како се технологија брзо развија, први фактор је све краћи временски период за који одређена технологија застарева, а други је да су „за разлику од својих аналогних еквивалената, дигитални ресурси много ’нестабилнији’ што резултира нарушавањем интегритета и аутентичности дигиталних културних ресурса“ (Geser & Mulrenin, 2002).