С једне стране, дигиталне технологије су омогућиле установама културе да превазиђу традиционална ограничења која им намећу физички простори, другим речима, прошириле су домет корисника библиотека и отвориле нове могућности за нове активности и услуге. Дигиталне библиотеке су значајно побољшале видљивост и доступност материјала културног наслеђа за потребе истраживања, учења и уживања (Chowdhury, 2015; Ruthven & Chowdhury, 2015). С друге стране, појавиле су се нове бриге у вези са квалитетом, одрживошћу, повратом улагања и дугорочним трошковима (Chowdhury, 2015). Како Рутвен и Чоудури (2015) указују, процеси изградње и управљања дигиталним библиотекама укључују бројне изазове. На пример, како дигиталне библиотеке укључују различите ресурсе културног наслеђа (од записа на камену до рукописа, слика, звучних записа, филмова, видео игрица, итд.), сваки од ових објеката може захтевати различите метаподатке, индексирање, начин проналажења и технике филтрирања које подржавају бољу функционалност.
Будући да обим података о дигиталном културном наслеђу брзо расте, приоритет је управљање тако великом количином података на ефикасан и селективан начин, чинећи их доступним истраживачима и грађанима широм света. Од средине 2000-их година настојало се да блага установа које се баве културним наслеђем, првобитно скривена од јавности, буду доступна и приступачна свима који су заинтересовани за ове вредне посебне збирке (Апарац-Јелушић, 2017).