Препоруке у вези са дигиталним очувањем културног наслеђа у библиотекама су: обезбеђивање неопходне инфраструктуре; обезбеђивање адекватног финансирања; предузимање мера за заштиту од промене формата/стандарда/хардвера/софтвера да би се обезбедила одрживост; развој сервиса на интернету да би се обезбедио приступ културном наслеђу; обезбеђивање прикључка на интернет са брзим протоком података; сервиси на интернету доступни на другим језицима; промовисање културног наслеђа на интернету, укључујући и друштвене медије; праћење и мерење ефикасности рада на интернету; обезбеђивање приступа овим сервисима преко мобилних уређаја; прављење резервних копија и садржаја и сервиса; развој креативних сервиса које помажу у повећању јавног коришћења; развој мера за осигурање квалитета; обука библиотекара који су одговорни за ове послове; проналажење најбоље праксе за њихово коришћење као основе за развој нових сервиса и/или побољшање постојећих (Salamon-Cindori, 2017; Ekwelem, Okafor & Ukwoma, 2011)
Као што је већ наведено, обука библиотекара је врло битна. Један од примарних проблема са којима се библиотекари суочавају је недостатак људских ресурса, посебно у области дигитализације. Нема сумње да су за дигиталне пројекте (дигитализацију) потребне нове вештине. Установама културе развој људских ресурса треба да буде приоритет. Чак и када се за дигитализацију ангажују спољне организације, постоји потреба да запослени у библиотеци науче барем основе да би наставили да управљају дигиталним збиркама и сервисима (Ekwelem, Okafor & Ukwoma, 2011).