Предложено је неколико метода за очување дигиталних информација, као што је копирање или премештање садржаја са старих носача на новије, прављење више копија и омогућавање ових копија доступнима на дистрибутивној мрежи. Још увек није познато који метод је најбољи за дугорочно очување дигиталних информација (Tonta, 2008). Једна ствар је јасна, ако се не развије задовољавајући метод за решавање проблема у вези са дугорочним очувањем дигиталних информација, биће настављен губитак драгоцених дигиталних информација и дигиталног културног наслеђа.
Да би се очувало дигитално наслеђе, потребно је предузети мере током читавог животног циклуса дигиталних информација, од стварања до приступа. Дугорочно очување почиње пројектовањем поузданих система и процедура за стварање аутентичних и стабилних дигиталних предмета. Приликом израде стратегија и политика за очување дигиталног наслеђа, треба узети у обзир степен хитности, локалне околности, расположива средства и будућа предвиђања. Одлуке о избору треба да буду засноване на унапред дефинисаним начелима, политикама, процедурама и стандардима. Потребни су правни оквири да би се обезбедила заштита дигиталног наслеђа. Правни и технички оквир за аутентичност од пресудног су значаја за спречавање манипулације или намерног мењања (UNESCO, 2003a).