Очување материјала у библиотекама и архивима је усредређено на спречавање и успоравање њиховог пропадања. Приоритет је дат примени пракси превентивног очувања уместо ослањања на интервенцију конзервацијом након дешавања (Harvey, 1993). Поред дигитализације јединственог наслеђа, библиотеке и архиви предузимају активности за његово и очување кроз обезбеђивање адекватног чувања, заштите од оштећења и крађе и повремене поправке и рестаурацију (Ogden, 1994). Други понуђени сервиси/услуге су омогућавање једноставног приступа и референце (Ekwelem, Okafor & Ukwoma, 2011).
Мада то није уобичајено као ресурси на папиру, у библиотекама постоје тенденције прикупљања других врста ресурса културног наслеђа. Један пример је иницијатива коју је покренула Јавна библиотека града Кање у Боцвани за бележење, евидентирање и документовање културних догађаја као што је прослава дана културе и да би омогућила приступ овој збирци видео снимака и фотографија (Setshwane & Oats, 2015). Још једна перспективна пракса која може да се користи за повезивање библиотека са културним наслеђем могла би да буде игра дигиталног поновног откривања културе како су у свом чланку описали Мак Ан Аирхиних, Сотирова иТонта (2006).