Велики проценат дигиталних колекција је јединствен, посебно у погледу колекција на другим језицима поред енглеског. Већина дигиталних библиотека, посебно дигитални пројекти националних библиотека, фокусира се на колекције на својим језицима. Један од главних циљева сваке дигиталне библиотеке јесте да корисницима омогући лак приступ информацијама и знању. Корисници информација о културном наслеђу могу да варирају, од стручњака до корисника почетника, и сваки од њих може имати различите потребе и понашање приликом претраживања информација, стога ово треба узети у обзир приликом пројектовања система за приступ информацијама (Ruthven and Chowdhury, 2015).
Будоан (2012) истиче потребу за оквирима дигиталне библиотеке који би омогућили да се културно наслеђе користи у различитим ситуацијама, од стране различитих корисника. Према њеном мишљењу, контекстуалне информације су од суштинског значаја за разумевање бројних аспеката дигиталног садржаја. Кроз развој осам димензија контекста (техничка, употребна, физичка, нематеријална, кустоска, аутентификација, ауторизација и интелектуална) она је предложила потпунији запис дигиталног садржаја са намером да осигура да напори за дигитално очување укључују снимање контекстуалних информација о сваком објекту како би се омогућили будуће проналажење, процена, управљање, приступ и употреба.
Лију (2012) упозорава да постоји и проблем у вези са културним знањем аутохтоних народа скривеним у низу установа које се баве културним наслеђем. Такве збирке културног знања аутохтоних народа чувају се у бројним локалним БАМ установама (библиотеке, архиви и музеји) и могле би се дигитализовати уз консултовање аутохтоних заједница, постављањем међународно прихватљивих смерница, агенди и пракси.