Вредност и значај културног наслеђа су одавно прихваћени. Вредност дела као наслеђа је у његовом културном значају, који се углавном заснива на његовом историјском, симболичком, духовном, естетском и друштвеном аспекту. Вредност наслеђа је главни разлог за настојање да се оно заштити и очува и представља основу за његову економску и друштвену корист и утицај. Због овог мноштва вредности, добра културног наслеђа могу на много начина да побољшају културни и друштвени капитал и добробит заједнице (Arnold & Gezer, 2008).
Укупни економски утицај културног наслеђа се састоји од непосредних и посредних економских утицаја. Како наводи Тонта (2016), културно наслеђе има непосредни утицај на привреду, кроз подстицање развоја туризма (промовисање културног туризма), угоститељског сектора и настајање нових заната и активности, као и посредни утицај кроз стварање могућности за запослење и остваривање прихода. За процену укупне економске вредности културног добра (место, зграда или предмет) треба узети у обзир и непосредне и посредне утицаје. Према Арнолду и Гезеру (2008), док се непосредне вредности културног добра могу утврдити релативно једноставно, посредне вредности је тешко проценити.
Култура се сматра једним од четири стуба одрживог развоја заједно са привредом, друштвом и животном средином. Када се културним наслеђем адекватно управља, оно може да има пресудну улогу у унапређивању друштвене инклузије, подстицању и подржавању међукултурног дијалога, обликовању идентитета територије, побољшању квалитета животне средине и подстицању друштвене кохезије, као и осећају сопствене вредности и припадања (Aparac-Jelušić, 2017).