Било је потребно још неколико деценија да се нематеријално наслеђе укључи у културно наслеђе. Нематеријално културно наслеђе је конвенцијом UNESCO-а (2003a дефинисано као „праксе, представљања, изражавања, знање, вештине - као и са њима повезани инструменти, предмети, рукотворине и културни простори - које заједнице, групе и, у неким случајевима, појединци признају као своје културно наслеђе“. Неки од примера су танго из Аргентине, акупунктура из Кине, медитеранска исхрана и фламенко (DeSouceya, Elliottb, & Schmutz, у штампи).
Материјално културно наслеђе има предност над нематеријалним јер уз одговарајуће одржавање (чак и у запуштеном стању) остаје аутентично вековима. Са друге стране, опстанак нематеријалног културног наслеђа увек је угрожен јер се његов велики део преноси само усмено са генерације на генерацију (Sekler, 2001 цитирано у Ekwelem, Okafor & Ukwoma, 2011).
Поред материјалног и нематеријалног наслеђа, данас говоримо и о дигиталном наслеђу. UNESCO (2003б) препознаје да се „ресурси информација и креативног изражавања све више праве, дистрибуирају, да им се све више приступа и да се све више одржавају дигитално, чиме се ствара нова оставштина – дигитално наслеђе“. Дигитално наслеђе се састоји не само од ресурса који су направљени у дигиталном облику, већ и од оних који су пребачени у дигитални облик из постојећих аналогних ресурса у различитим форматима као што су текстови, аудио снимци, непокретне и покретне слике, графике, софтвер и веб странице. „Многи од ових ресурса имају трајну вредност и значај и због тога представљају баштину коју треба заштитити и сачувати за садашње и будуће генерације“ (UNESCO, 2003б).
Видео снимак 2: Нематеријално наслеђе