Концепт културног наслеђа се стално развија. Како је Лулански (2006) нагласио, „концептуални фокус културног наслеђа се померао дуж три међусобно повезана правца који се допуњују: 1) са споменика на људе; 2) са предмета на функције; и сходно томе 3) са очувања самог по себи на сврсисходно очување, одрживо коришћење и развој“.
Данас многе професије (са различитим схватањима) које заступају различите интересне групе из различитих сектора, раде на очувању културног наслеђа (материјалног, нематеријалног, дигиталног) (Loulanski, 2006). Ова сложеност и разноликост стварају одређене изазове за заједнички рад који је потребан за управљање културним наслеђем (Hirsenberger, Ranogajec, Vucetic, Lalic & Gracanin, 2018). Због тога треба достићи боље разумевање сложене природе садржаја.