Културно наслеђе као физички и као дигитални предмети већ се чува у библиотекама и дигиталним библиотекама. Заправо, библиотеке имају дугачку историју прикупљања, складиштења, организовања, очувања и омогућавања приступа материјалима културног наслеђа. Да би побољшале доступност, библиотеке су током своје историје дуплирале и/или поново форматирале документе. У средњовековно доба, монаси су ручно транскрибовали документе; у двадесетом веку су започети пројекти микрофилмовања да би се сачувала штампана добра, посебно новине. Стотине ретких новина и/или новина које су се распале поново је форматирано. Почетком деведесетих година прошлог века и све брже од 2000. године, све више библиотека (свих врста, од академских до јавних) почело је да дигитализује своја јединствена добра, укључујући и фотографије, разгледнице, књиге, рукописе, мапе и аналогне аудио и видео записе. Данас је дигитализација основни метод за очување. Древни документи, као и драгоцени и осетљиви материјали, су због историјског и културног значаја, као и због тога што су вековима изложени спољашњем утицају и пропадању, први кандидати за дигитализацију. Дигитализација не доприноси само очувању и заштити ресурса културног наслеђа кроз висококвалитетне слике, већ и обезбеђује унапређен приступ овим ресурсима за грађане (Boock & Vondracek, 2006).
Документарни радови у свим форматима (укључујући и дигитални) су кључни део културног наслеђа човечанства и чувају се у великом број различитих библиотека (укључујући и посебне, националне, академске, истраживачке и јавне библиотеке). Да би се обезбедила доступност за будуће генерације, у раду библиотека је најважније организовање, очување и заштита културног наслеђа у њиховим збиркама.